Pavle P. Pavlović (Lešnica pored Loznice, 20. februara 1888. – Beograd, 1971) bio je abadžijski radnik, odnosno krojač koji šije narodnu nošnju. Sa petnaest godina je u Obrenovcu izučio zanat i odmah se uključio u sindikalni pokret. Potom je radio u Loznici i u Valjevu, i brzo postao deo sindikalne uprave. Već od punoletstva bio je član Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). 1907. i 1908. godine obavljao je funkciju sekretara Mesnog sindikalnog veća u Valjevu, a tada je i prvi put prisustvovao kongresu SSDP-a, kao delegat valjevske partijske organizacije. 1909. godine se po nalogu partije seli u Beograd, a potom na sebe prima niz izuzetno značajnih funkcija u radničkom pokretu: 1911. postaje sekretar Glavnog radničkog saveza, odbornik u gradskom veću Beograda i član Glavne uprave SSDP-a. Na svim ovim pozicijama ostaće do Prvog svetskog rata, odnosno do okupacije Beograda od strane Austro-Ugarske. U isto vreme, redovno je pisao o sindikalnim problemima za Radničke novine i Borbu, teorijski list SSDP.
Nakon Prvog svetskog rata, Pavlović postaje jedan od najaktivnijih prokomunistički orijentisanih socijaldemokrata i radi na stvaranju jedinstvene jugoslovenske komunističke partije. Na Kongresu Ujedinjenja u Beogradu u aprilu 1919. godine, Pavlović je držao izlaganje po agrarnom pitanju i zalagao se za kolektivizaciju seljačke zemlje, po ugledu na Sovjetsku Mađarsku. Međutim, na kraju je preovladao program podele zemlje seljacima, koji je praktikovan u Sovjetskoj Rusiji. Pavlović učestvuje i na Drugom, Vukovarskom kongresu KPJ 1920. godine, na kojem je izglasano pridruživanje KPJ Trećoj internacionali. Zajedno sa Jakovom Lastrićem iz Banja Luke, Pavle P. Pavlović postaje predsednik Izvršnog odbora Centralnog partijskog veća, odnosno predsednik KPJ.
Nakon donošenja Obznane, dolazi do sukoba između Lastrića i Pavlovića, kao predsednika partije, i Sime Markovića kao njenog sekretara. Naime, Lastrić i Pavlović smatrali su da je partija trebala iskoristiti državnu represiju za stvaranje ilegalnih organizacija, organizovanje generalnog štrajka i podsticanje revolucije. Mislili su da je Markovićev pristup bio previše legalistički i da je bio glavni uzrok potpunog sloma KPJ. Ovo je ujedno bila i prva podela na «levicu» (Pavlović, Lastrić) i «desnicu» (Marković) unutar komunističkog pokreta, koja će potrajati sve do tridesetih. Kao i većina rukovodstva partije, Pavlović beži u Beč, i od septembra 1921. godine obavlja funkciju sekretara zagraničnog biroa KPJ, odnosno ad hoc partijskog rukovodstva, u kojem je bio i Marković. Na Prvoj zemaljskoj konferenciji u Beču, u julu 1922. godine, došlo je do svađe između predstavnika levice i desnice, koja je rezultirala time da su Pavlović, Lastrić i njihov pristalica Kosta Novaković demonstrativno napustili konferenciju. Kominterna je pokušala da izmiri nesuglasice između njih na Četvrtom kongresu krajem iste godine, na koji su bili pozvani predstavnici obe grupe. Pavlović je, nakon Četvrtog kongresa, prisustvovao i Petoj balkanskoj komunističkoj konferenciji, održanoj odmah nakon Kongresa.
Pavlović je izabran za jugoslovenskog člana Izvršnog komiteta Balkanske komunističke federacije (BKF), krovne organizacije balkanskih komunista, i poslat na rad u Sofiju, gde se nalazilo njeno sedište. Par meseci je odbijao ovaj posao, jer je smatrao da je to izraz podrške Kominterne za Markovića, i da ne može obavljati partijsku funkciju ako se ne slaže sa politikom rukovodstva. BKF i Kongres Kominterne su insistirali da problem između Jugoslovena nije političke, nego lične prirode, i da je najbolje da se lati posla, što je na kraju i učinio. Živeo je u Bugarskoj tokom desničarskog državnog udara, o kojem je izveštavao za partijske novine Radnik. Kao član BKF, učestvovao je u pripremama za neuspešni komunistički ustanak protiv novog režima u septembru 1923. godine, zbog čega je morao da beži u Jugoslaviju. Po prelasku granice je uhapšen, a 1924. godine osuđen na zatvorsku kaznu.
Po izlasku iz zatvora postaje član Politbiroa partije, ali je krajem 1925. godine smenjen zbog lošeg odnosa sa «desničarima» u rukovodstvu. Posvetio se sindikalnom radu, ali je i dalje bio deo leve frakcije, koja je sa skepsom gledala na pokušaje ostvarivanja jedinstva sa reformističkim sindikatima. Na Trećem kongresu KPJ u Beču 1926. godine, kada je Marković ponovo izabran za sekretara partije, Pavlovićeva brošura Jedinstvo sindikata je osuđena kao «ultralevičarska». Međutim, on je nastavio da se protivi potpunom ujedinjenju sa reformističkim sindikatima, zbog čega je Sima Marković 1927. godine pokušao da ga isključi iz KPJ. Ta odluka je i stupila na snagu, ali ju je partija potom poništila kada je Marković izgubio većinu u Centralnom komitetu.
Nakon «anti-frakcionaške» intervencije Kominterne 1928. godine, Pavle P. Pavlović je trajno udaljen iz najvišeg partijskog rukovodstva, u kom se nikada više neće naći. Međutim, celo vreme ostao je aktivan član partije. Od 1935. godine, u vreme politike narodnog fronta, Pavlović je radio na osnivanju jedinstvene radničke partije koja bi okupljala i komuniste i socijaldemokrate. Stvaranje ujedinjene partije 1935. godine nije uspelo, ali je Pavlović od tada na dalje učestvovao u svim zajedničkim konferencijama narodnog fronta u Srbiji. 1938. godine bio je jedan od osnivača Stranke radnog naroda, legalne komunističke partije.
Ne postoje podaci o njegovom učešću u Drugom svetskom ratu, iako je izvesno da je u najmanju ruku bio povezan sa partizanskim pokretom kao civil u Beogradu. Posle oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, Pavle P. Pavlović izabran je za potpredsednika Akcionog odbora za organizovanje jedinstvenih sindikata Jugoslavije i potpredsednika Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta grada Beograda. Potom je postao i član Glavnog odbora Jedistvenog sindikata radnika i nameštenika Jugoslavije (JSRNJ), ujedinjene sindikalne organizacije nove države. Bio je pomoćnik Ministra rada NR Srbije, poslanik Savezne skupštine u njenom prvom sazivu, urednik lista Rad i predsednik Saveza tekstilnih radnika Jugoslavije. Sve ove funkcije obavljao je u kratkom periodu do 1950. godine, kada se, u 62. godini života, penzionisao. Potom je počeo da se bavi istraživanjem istorije radničkog pokreta Srbije i Jugoslavije. Ostavio je značajnu memoarsku građu o radničkom pokretu, sa naročitim fokusom na period do 1924. godine, koja se čuva u Arhivu Jugoslavije. Svoje radove objavljivao je u sindikalnom listu Radnik, a istraživanja je radio i po direktnoj narudžbini Centralnih komiteta Saveza komunista Srbije i Saveza komunista Jugoslavije.
Pavle P. Pavlović je umro u Beogradu 1971. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Nadživela ga je supruga Mileva – Mila Pavlović, koja je isto bila aktivna učesnica komunističkog pokreta. Njegov mlađi brat Andrija Pavlović (1902) takođe je bio revolucionar, koji je od 1927. godine živeo u SSSR-u. Nakon školovanja na partijskoj školi u Moskvi, preselio se u Gorki (današnji Nižnji Novgorod), gde je radio u fabrici automobila od 1931. godine. 1936. godine je isključen iz KPJ i Boljševičke partije pod optužbom za «trockizam». Preživeo je Veliku čistku, ali je uhapšen 1948. godine u valu represije nad državljanima Jugoslavije nakon Rezolucije Informbiroa. Proveo je osam godina u logoru, a nakon dolaska Hruščova na vlast je rehabilitovan i vratio se u Gorki, gde je nastavio da živi sa svojom porodicom do smrti.
Jedna ulica na Zvezdari nosi ime Pavla Pavlovića, kao i u rodnoj Lešnici i još nekoliko gradova u Srbiji. S obzirom da je 1928. godine osuđen kao «frakcionaš» i da nije aktivno učestvovao u Narodnooslobodilačkom ratu, Pavlović u zvaničnoj politici sećanja socijalističke Jugoslavije nije dobio ono mesto koje s obzirom na svoju biografiju zaslužuje, i uprkos činjenici da je i u samom socijalističkom periodu bio istaknuti sindikalni rukovodilac. Najznačajniji teorijski radovi Pavla Pavlovića su brošure Jedinstvo sindikata i Besposlica (1926), te istorijske studije Tarife, štrajkovi, bojkot i nezaposlenost u Srbiji 1907 godine i Šegrtska omladina u Srbiji: 1901-1928 (1952).
Tekst koji sledi je odlomak iz brošure Pavla Pavlovića O jedinstvenom frontu objavljene 1926. godine. Politika jedinstvenog fronta artikulisana je u komunističkom pokretu tokom 1921. i 1922. godine, naročito tokom Četvrtog kongresa Komunističke internacionale, održanog u novembru i decembru 1922. Nastala je kao odgovor na opadanje revolucionarnog talasa koji je pogodio Evropu između 1917. i 1921. godine. Nakon što je postalo izvesno da su revolucije u Nemačkoj, Italiji i Mađarskoj poražene, te da je Ruska revolucija bila jedina pobedonosna, komunisti su uveli novu, defanzivniju taktiku. Ideja je bila da se defanziva pretvori u ofanzivu kroz saradnju sa reformističkom levicom. Ta saradnja trebala je biti zasnovana odozdo, kroz učešće u zajedničkim akcijama (naročito štrajkovima i demonstracijama), a ne kroz zajedničke nastupe sa reformističkim vođama. Komunistička ideja bila je da će ovakav pristup dovesti istovremeno do zaoštravanja klasne borbe i razotkrivanja oportunizma reformista, te će radništvo koje pripada reformističkim organizacijama i sindikatima tako doći na revolucionarne pozicije. Socijaldemokrate i vođe seljačkih stranaka su ovakav pristup prozrele i politika jedinstvenog fronta često se svodila na međusobno nametanje i sukobe između socijaldemokratskih i komunističkih opcija.
U ovo vreme, u komunističkim partijama su se kao odgovor na politiku jedinstvenog fronta pojavile dve različite struje: «levica» i «desnica». Kako je u Istočnoj Evropi socijaldemokratija bila veoma slaba u odnosu na komunizam, zvanična politika Internacionale smatrala je masovne seljačke partije za istočnoevropski ekvivalent zapadnoevropskim socijaldemokratskim partijama. Levica i desnica sukobljavale su se oko pitanja odnosa i sa jednim i sa drugim snagama. Po pitanju jedinstvenog fronta, levica je bila otvorenija saradnji sa seljačkim i nacionalnim organizacijama, a neprijateljski nastrojena prema socijaldemokratama kao predstavništvu reformističkog radništva. Sa druge strane, desnica je pokazivala naklonost prema saradnji sa socijaldemokratama, bojeći se da će saradnja sa seljačkim i nacionalnim grupama, makar one bile i radikalnije nego reformisti, ugroziti čisto proletersku prirodu radničkog pokreta.
Iako će politika jedinstvenog fronta zvanično biti na snazi do 1928. godine, i ona sama je tokom tih sedam godina često meandrirala između «levice» i «desnice». Prevlast jedne ili druge struje zavisila je od globalne geopolitičke situacije, unutrašnjeg odnosa snaga u datoj partiji, specifičnih nacionalnih uslova, i politike Kominterne, koja je sve više bila vezana za politiku Sovjetskog Saveza kao jedine radničke države na svetu. Tokom 1925. i 1926. godine, Kominterna je prošla kroz malo poznato ali veoma značajno «desno skretanje». Ono je bilo direktno povezano sa politikom «Socijalizma u jednoj zemlji» koju je teorijski razvio Buharin a politički je bila povezana sa Staljinovom grupom unutar Boljševičke partije. Zaokret u politici jedinstvenog fronta bio je posledica pokušaja sovjetske diplomatije da normalizuje odnose sa određenim evropskim kapitalističkim zemljama. Glavni politički uzor po sindikalnom pitanju postao je Anglo-ruski komitet, koji je organizaciono povezivao sovjetske i britanske sindikate od aprila 1925. do septembra 1927. godine. Ovakva saradnja predstavljala je primer jedinstvenog fronta «odozgo» – odnosno, saradnje usmerene na reformistička sindikalna rukovodstva, umesto na njihovo članstvo.
U ovakvom kontekstu, Pavle P. Pavlović piše svoju brošuru Jedinstvo sindikata, koja zapravo predstavlja osudu politike sindikalnog jedinstva odozgo. Kao i drugi predstavnici partijske levice, on se zalaže prvenstveno za akciono jedinstvo, bez preuranjenog organizacionog objedinjavanja sa rukovodećim kadrovima reformističkih sindikata. Međutim, u tom periodu, politika sindikalnog jedinstva odozgo dominirala je i u KPJ i u Kominterni. Štaviše, prevlast desne struje u KPJ bila je podržana od strane Kominterne. Iako je Kominterna samo godinu dana ranije, na Petom proširenom plenumu u aprilu 1925. godine, osudila gledište Sime Markovića, on je 1926. godine ponovo izabran za političkog sekretara KPJ. Izbor Sime Markovića značio je napuštanje politike prava na samoopredeljenje do otcepljenja, koja je bila osnova jedinstvenog fronta na Balkanu i koju je Marković prethodno kritikovao. U isto vreme, značilo je i rad na sindikalnom ujedinjenju odozgo. Treći kongres KPJ, održan u Beču u maju 1926. godine, zbog ovoga će osuditi Pavlovićevu brošuru kao «ultralevičarsku».
Pavlovićeva brošura, izdata je, kao što i on sam navodi na početku, samoinicijativno. Ovo je dosta zanimljiva činjenica koja oslikava poprilično visok nivo unutarpartijske demokratije u odnosu na kasnije periode. Naime, kada su krajem dvadesetih počele sve češće osude «frakcionaštva», iznošenje suprotnih mišljenja de fakto je postalo zločin protiv partije, a svako manje neslaganje počelo je da dovodi do dubokih unutarpartijskih kriza. 1926. godine vidimo oštra neslaganja unutar partije, koja su bila štetna po međuljudske odnose i njen rad. Međutim, ona nisu sa sobom nosila automatsku osudu «frakcionaštva», a krize su razrešavane na partijskim kongresima, a ne u neizabranim telima Kominterne, kao što će biti slučaj od 1928. godine pa na dalje.
Pavlovićeva kritika počinje marksističkom analizom trenutne ekonomske situacije. Osuđuje prevlast finansijskog kapitala i ističe da on uništava produktivnost i da će time dovesti do nove krize kapitalizma (do koje će i doći krahom berze u New Yorku tri godine kasnije). Pavlović, dakle, insistira na privremenom karakteru stabilizacije kapitalizma, što ga je razlikovalo od Markovićeve desnice, koja je smatrala da će proći dosta vremena do sledeće revolucije. Pavlović pokazuje kako je u Jugoslaviji teret poreza na potrošačima, a ne na kapitalu, što je po njemu još jedan od znakova nadolazećeg kolapsa, usled konstantnog osiromašenja i opadanja kupovne moći stanovništva.
U takvoj situaciji, Pavlović pridaje centralni značaj sindikatima. Međutim, smatra da jugoslovenski sindikati nisu pocepani, nego razjedinjeni. To je zato što je nivo sindikalnog organizovanja u Jugoslaviji toliko nizak da se ne može pričati o cepanju nekog postojećeg ranijeg masovnog pokreta, nego isključivo o nastanku malih razdvojenih sindikalnih organizacija, koje su pratile već postojeća cepanja političkih partija radničke klase u periodu od 1918. do 1920. godine, kada su se partije pocepale na revolucionarnu (KPJ) i nekoliko manjih reformističkih. Nakon toga, došlo je do osnivanja više paralelnih sindikalnih organizacija, uključujući komunističke Nezavisne sindikate i reformistički Glavni radnički savez. 1925. godine, komunisti i reformisti pokušali su da se ujedine, ali je taj pokušaj rezultirao samo odvajanjem najdesnijih Nezavisnih sindikata od Komunističke partije i njihovim pripajanjem Glavnom radničkom savezu, iz čega je nastao Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije (URSSJ).
Pavlovićev pamflet nastao je kao odgovor na ovaj događaj, i predstavljaprvenstveno osudu reformističkih sindikalnih rukovodstava. Smatra da njihova aktivnost pogoršava položaj radništva, a koristi isključivo sindikalnoj birokratiji, koja u dogovoru sa državnim aparatom dolazi do udobnih pozicija za sebe, ali ne vodi nikakvu aktivnu borbu za poboljšanje uslova života proletarijata. Pavlović priča o licemerju određenih reformističkih vođa, koji šire revolucionarne parole, pričaju čak i o «socijalizaciji i kontroli proizvodnje», ali u praksi sprovode politiku klasne saradnje. Pored siromaštva i relativne nerazvijenosti Kraljevine SHS u odnosu na bogate kapitalističke zemlje, Pavlović vidi uzroke sindikalne neorganizovanosti upravo u ponašanju reformističkih sindikata. Navodi poražavajući podatak da je svega oko 3,3% jugoslovenskog industrijskog proletarijata sindikalno organizovano, a da sindikalne akcije uopšte ne podstiču neorganizovane da se uključe, jer ne vide svrhu sindikalnog organizovanja. Pored toga, sindikati su podeljeni na ukupno sedam političkih tendencija, uključujući čak i nacionalističke i klerikalne radničke organizacije.
Većina pamfleta Pavla P. Pavlovića kritikuje pogrešne prakse i pogrešne primere sindikalnog jedinstva. On nabraja sledeća «pogrešna shvatanja jedinstva»: konfuzionističko, manevrističko, mehanističko, likvidatorsko, impresionističko, idealističko i administrativno. Konfuzionističko je po njemu najbrojnije, i najviše zahvata radništvo koje je neorganizovano ili nedovoljno obrazovano i iskusno po pitanjima radničke borbe. To su jednostavno ljudi koji smatraju da je jedinstvo bolje od nejedinstva, bez jasne perspektive zašto je jedinstvo bolje i kako bi se ono moglo postići. Manevrističko shvatanje Pavlović vidi kao odliku nižih sindikalnih rukovodilaca, koji tokom ujedinjenja guraju svaki na svoju stranu, te tako dovode do cepanja ujedinjenih organizacija i osipanja radništva koje se usled «ujedinjenja» uključilo. Mehanističko je po njemu isto odlika sindikalne birokratije, a počiva na jedinstvu koje okuplja sve po svaku cenu, uključujući i one najmanje borbene sindikalne rukovodioce koji aktivno rade u interesu poslodavaca. Likvidatorsko je ponašanje iskrenih revolucionarki i revolucionara koje, zarad jedinstva sa reformističkim organizacijama, žrtvuju sopstvenu revolucionarnu perspektivu. Ovaj pojam Pavlović je pozajmio od Lenjina, koji je «likvidacionizmom» nazivao tendenciju menjševika da se utope u građansku opoziciju režimu nakon neuspeha Prve ruske revolucije 1905. godine. Likvidatorstvo Pavlović pripisuje pre svega klasi intelektualaca, odnosno onih koji ne objavljaju manuelni rad.
Impresionističko shvatanje jedinstva je po Pavloviću «subjektivno», zasnovano na odbijanju saradnje zbog lične netrpeljivosti prema reformističkim vođama. Idealističko shvatanje je odlika omladine, koja je iskrena i srčana, ali koja više značaja pridaje estetici nego konkretnoj realnosti radničke borbe. To su ljudi koje zavode crvene zastave i pesme, ali ne i sumorna realnost aktivnog rada, koji je često repetitivan, naporan, dosadan i poražavajući. Ljudi koji jedinstvo shvataju idealistički, iako najmanje opasni, najlakše napuštaju pokret. Na kraju, Pavlović osuđuje administrativno shvatanje jedinstva kao najopasnije, i blisko povezano sa likvidatorskim. To je ujedinjenje po cenju ujedinjenja, ali sprovedeno kroz direktan rad reformističkih i revolucionarnih rukovodstava. Ono «pretpostavlja svakoj inicijativi: kompetenciju, svakoj akciji: diplomaciju.» Ovo je upravo sindikalno ujedinjenje odozgo, i Pavlović ovde očigledno (mada, uvijenim jezikom, zbog cenzure) osuđuje dominantnu politiku «desničarskog» rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije.
Na kraju, Pavlović iznosi ono šta naziva realističko shvatanje jedinstva, koje je, kao što mu ime sugeriše, po Pavloviću jedino ispravno, i predstavlja tačan način primene jedinstvenog fronta. Ono je, dakle, za Pavlovića način na koji komunisti u vremenima opadanja klasne borbe treba da se odnose prema reformističkim organizacijama i reformistički nastrojenom radništvu. Tekst uključuje konkretna uputstva za rad kroz izgradnju alternativnih institucija radničke klase, te definiše odnos prema rukovodstvima sindikata.
Takvim možemo nazvati ono shvatanje jedinstva, koje parolu jedinstvenog fronta i ujedinjenja sindikata posmatra, pre svega drugog, kao akciju i kao živi proces. Stvaranje i borbu za jedinstvo. To shvatanje ne vreba za momentima kad će moći predlagati jedinstvo i voditi, davno već kompromitovane i uvek klizave, razgovore i pregovore…
To shvatanje cilja za neprekidnim stvaranjem, primenjivanjem i širenjem organizacionog agitacionog, propagandističkog i akcionog plana sindikalnog. Njegova je baza: fabrika i radionica, neorganizovani, besposleni i organizovani radnici, koji se već podrazumevaju kao nosioci i sejači parole jedinstva.
Njegova su sredstva: Sindikati, Podružnice, Platišta, Odbori u fabrikama i radionicama, Odbori besposlenih radnika, Odbori za propagandu u konkurentskim, u neutralnim i u neopredeljenim sindikatima, zajednički lokalni Odbori i Mesna Radnička Sindikalna Veća.
Realističko shvatanje jedinstva računa vrlo mnogo na radničke poverenike u preduzećima, teži njihovoj opštoj zemaljskoj organizacionoj povezanosti, ukazuje na potrebu fabričkih Veća i na korisnost stalnih akcija besposlenih radnika i održavanje njihovih kongresa.
Ceo taj aparat, sa svim svojim neizbežnim nedostacima u organizacionom smislu, treba da bude, i može da bude, novi aktivni organ jedinstva, čijom će se aktivnošću duhovno oživeti mase i, na raskrsnici sedam različitih sindikalnih orijentacija, zauzeti arbitarski stav u korist stvarnog i korisnog sindikalnog jedinstva.
Ta «arbitraža» ne može biti sumnjivog moralnog značaja, osim ako se ne misli da su devetnajest dvajestina od sveukupnog radništva Jugoslavije ovejani lump-proleteri.
Istina, videli smo da ovaj uvodni članak iz 37 broja Organizovanog radnika, od 17 maja pr. god., tvrdi: da je lumpenska invazija u prošlosti već plavila sindikate, čiji se tragovi, veli, osećaju još u njima.
Šteta od ovakve političke arbitraže masa – masa koje nikada ne greše, jer tu prerogativu imaju samo njihove pretenciozne vođe – može da nastupi samo za one konkurentske sindikate, koji se otkriju kao neprijatelji jedinstva. Prirodno je da bi to onda išlo u korist onih drugih, koji se budu masama prikazivali kao stvarni i kao ispravni branioci jedinstva i sveopšte sindikalne klasne borbe. Oktobarski Plenum Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ)[1] srećom koregirao je u nekoliko ono štetno i ubitačno, nemoralno tretiranje većine radničke klase: Ono bezumno taksiranje, koje bi bilo uvreda i kad bi dolazilo sa strane klasnoga neprijatelja, a za koje bi se u svakoj zdravoj sredini morale povući i lične konzekvencije.
U oktobarskom manifestu, štampanom 1 novembra prošle godine, u br. 73 Organizovanog radnika Plenum CRSOJ kaže i ovo:
«Ostajući na jednom ispravnom gledištu da pitanje ujedinjenja nije pitanje sindikalnih vrhova i vođstva nego širokih radničkih masa, plenum je u tome pravcu doneo direktive za budući rad na ujedinjenju. Stvaranje Odbora za ujedinjenje po mestima i preduzećima, kao i organizovanje najšire propagande u masama to mora u buduće biti akcija Nezavisnih Sindikata za vaspostavljanje punog i trajnog Sindikalnog ujedinjenja […].»
«[…] S obzirom na to da su i poslednji napori Izvršnog odbora CRSOJ ostali bezuspešni da ubedi vođstvo Glavnog radničkog saveza (GRS),[1] da su njegova načela i osnove za ujedinjenje kao i put kojim misli da sprovede ujedinjenje, u stvari profanisanje velikog smisla samoga pitanja ujedinjenja sindikata, Plenum je naložio I. O. Centralnog Radničkog Sindikalnog Odbora Jugoslavije i Nezavisnim Sindikatima da odlučno pređu na drugu fazu rada za ujedinjenje.»
«[…] Zato na posao! Na rad u masama. Neka o našem gledištu i odlukama našeg Plenuma o ujedinjenju bude najpotpunije obavešten svaki proleter: bio organizovan ili neorganizovan. Samo u tome leži garancija za puno, zdravo i trajno proletersko ujedinjenje čemu teži kapitalističkom reakcijom pritisnuti proletarijat […].»
Konstatujući besciljnost i štetnost od politike ubeđivanja centrumaškog vođstva; ispravnost, da parola jedinstva mora biti parola širokih radničkih masa, a ne vrhova dvaju ili više vođstava; nužnost, stvaranja Odbora za ujedinjenje po mestima i preduzećima; naređujući da se u buduće mora tako raditi; utvrđujući korisnost od stvaranja Odbora za ujedinjenje i u mestima gde nema sindikalnih organizacija; nalažući da se o odlukama Plenuma o ujedinjenju najpunije obaveste i neorganizovani radnici; proklamujući da samo u tome leži garancija za zdravo ujedinjenje sindikata, – Plenum je u stvari prelomio štap nad trogodišnjom antinezavišnjačkom politikom I. O. CRSOJ i postavio se formalno na realističko shvatanje jedinstva.
Mi, čije je mišljenje makar i onako lapindarno izraženo u članku: «Povodom jednoga raporta», i nešto jače akcentovano u članku: «O jedinstvenom frontu», oboje u vremenu od 10. do 17. maja 1925. godine, možemo biti delimično zadovoljni; jer je realistički stav plenuma iz oktobra 1925. godine jedna prijatna satisfakcija i našem mišljenju.
Ali, prokleto ali!: šta je od svega ovoga manifesta, preko kojega se CRSOJ politički obavezao pred ukupnom proleterskom javnošću Jugoslavije, do sada ma samo i pokušano uraditi?
Osam je meseci od dana kada je održan Plenum CRSOJ koji je kazao jasno i nedvosmisleno, da se od tada mora raditi po ovim direktivama. Rezultat svega toga je: ništa! Sve je po starom. A beogradski sindikalni pokret još uvek je pod nekakvim sekvestrom I. O. CRSOJ. Ovaj pokret ne samo da nije dobio Mesni Odbor za jedinstvo, već mu se ne dopušta ni osnivanje onog tradicionalnog i svugde postojećeg Mesnog Radničkog Sindikalnog Veća.
Tako je I. O. CRSOJ još pre dvajest meseca oduzeo svaku normalnu inicijativu beogradskim sindikalnim organizacijama i preneo je isključivo na sebe.
Na jednoj konferenciji Uprava Mesnih Sindikalnih Organizacija u Beogradu, koju je sazvao jedino za to kompetentni I. O. CRSOJ, 8 aprila ove godine, referent drug Laza Stefanović,[1] sekretar I. O. CRSOJ rekao je ovo:
«Mi smo do sada išli u pitanju jedinstva po liniji odozgo. Hteli smo preneti na reformističko vođstvo naše shvatanje o političkoj i ekonomskoj situaciji. To nam nije pošlo za rukom, i ubuduće mi ćemo ići samo po liniji odozdo: kroz fabrike i radionice. Istina, mi moramo pri tom biti jako oprezni; Moramo prvo konsolidovati i osnažiti Nezavisne Sindikate, pa tek onda pristupiti osnivanju odbora po fabrikama i radionicama, jer bi u protivnom mogle nastupiti štetne posledice».
Ova izjava, učinjena pred upravama svih beogradskih organizacija, dokazuje, da ni posle oktobarskog Plenuma u I. O. CRSOJ nije ništa staro zaboravljeno, niti je išta novo naučeno.
Nemoguće je kritikovati smisao ove izjave a pri tom ne reći i dosta neprijatnih stvari! Zbog toga mi ćemo samo upozoriti drugove čitaoce na oktobarski manifest, koga smo napred izložili: na dugu rečenicu, a naročito na drugi pasus izvađen iz manifesta.
To, kao i ceo manifest je u suprotnosti sa izjavom druga Stefanovića, koji bi hteo prvo da vidi snažne Nezavisne Sindikate pa tek onda Odbore jedinstva i njima slične nove organe od kojih politički zazire.
Pre svega, parola jedinstvenog fronta i sindikalnog jedinstva nije se rodila u naručju snažnih i konsolidovanih sindikata. Pored takvih i radi takvih sindikata ona se ne bi rodila. Parola jedinstva sindikata znači put ka snaženju i ka osnaženju sindikata. Još više: to je i jedini put snaženja njihovog.
Da bi se sindikati uopšte, a nezavisni napose, spasli dosadašnje sterilnosti, mora se prekinuti što pre i što radikalnije sa dosadašnjom sindikalnom politikom: koja od sindikalne organizacije stvara fetiš kome treba sa lampom tražiti svetiteljske poklonike. Treba već jedan put razumeti najprostiju istinu, koju znaju i poslednji oportunisti: da sindikati mogu živeti samo kao aktivne i žive organizacije. Sindikati znaju samo za jedan kult: to je akcija i dejstvo. Međutim, formalni predstavnici nezavišnjačke sindikalne ideologije u nas, pate od jedne neobične treme kad je reč o organizacijama. Oni se slepo drže samo tradicionalne forme organizacije i zaziru od svake reorganizacije i novine. Njihove prestave o sindikalnoj organizaciji toliko su konzervativne, da isključuju svaki koristan zapažaj nedostataka. U tome pogledu oni se drže one fraze: «nema ničega novog pod nebom […]?» Od srestva, oni su sindikate podigli, razume se tek onako platonski, na visinu samoga cilja.
Zbog ovakog pasivističkog shvatanja sindikata kao organizacije, doteralo se dotle, da naši Nezavisni Sindikati žive u oblasti štrajkova i masovnih akcija samo od uspomena na Brodski i Trbovljanski štrajk.
Tako mora da bude, kad se celokupna štrajkačka taktika i strategija iscrpljuje u shvatanju: Da bez velike sindikalne homogenosti i organizovanosti radništva ne može biti nikakve organizovanosti štrajkova.
Prepotopsko staro sindikalno vizionarstvo je znalo za štrajkove samo pod uslovima: 1) sto od sto organizovanih; 2) visoka klasna svest; 3) jaka sindikalna kasa; 4) privredna konjuktura; 5) isključena mogućnost štrajk-breherstva.
Tako je bilo u prošlosti, kad je svaki štrajk bio u stvari pokušaj za materijalno i moralno podizanje radništva iznad opšteg životnog nivoa.
Izvan ovog, malovulgariziranog shvatanja o prethodnim uslovima za vođenje štrajkova, nije se postupalo ni u deset od sto slučajeva.
Današnju situaciju u Jugoslaviji karakterišu ekonomska kriza i politička reakcija. U ovom prvom slučaju sindikati su naterani da vode odbranbene štrajkove, a u drugom da te štrajkove organizuju na drukčijoj osnovi.
Zbog toga što ovo nisu do sada uopšte razumeli, Jugoslovenski Sindikati svih orijentacija, doživeli su jednu sasvim nesindikalnu situaciju kod štrajkova: Da u najvećem broju slučajeva štrajkove izvode neorganizovani radnici.
O ovom je pisao i Organizovan radnik, ali samo kao o jednoj kurioznoj pojavi, ne mogavši to pravilno da razume, usled stereotipnog shvatanja taktike štrajkova.
Međutim, vođenje neorganizovanih štrajkova treba razumeti kao bankrotstvo svih postojećih sindikalnih organizacija u ovoj zemlji, i kao njihovo odricanje da im pruže i dadu svoju sindikalnu bazu. Kad ne bi bilo ovoga nečuvenog sindikalnog abdiciranja, štrajkovi koje vode neorganizovani radnici, bili bi bar kao akcija organizovani. A u tome slučaju ne bi svi od reda propadali, a i kada propadnu radnici učesnici izvlačili bi drukčije pouke iz toga. Za to bi jamčila ona blizina organizacije koja ih je pomagala u borbi. To bi radnici saznavali pre svega za što je potrebno sindikalno jedinstvo, kao sredstvo za izvojevanje prava pune sindikalne koalicije i prava na štrajk.
Danas u ovoj opštoj privrednoj i političkoj depresiji, nema i ne može da bude idealno podgotovljenih štrajkova, zbog čega se moraju štrajkovi kao praktična akcija posmatrati sa gledišta današnjih prilika. A one su za život radništva uopšte, a u preduzećima napose, više nego strašne.
Kao normalno danas se prikazuje ovako stanje. Sedamdeset od sto zaposleno, a trideset od sto bez posla. Hronično reduciranje radnika i nadnica. Periodično produžavanje radnoga vremena i sve nepovratnije udaljavanje od osmočasovnog radnog dana. Zakidanje zarada, naplaćivanje kazna. Odbijanje poreza. Hronična glad usled neotklonjivosti skupoće. Sto od sto neorganizovani.
Iz ovoga režima u preduzećima, koji se oslanja na sistem zastrašivanja redukcijom zaposlenih, određeno je jasno šta treba da čine sindikati. Oni se moraju služiti, gde drukčije nije moguće, i improviziranim labilnim organizacionim formama, u koje spadaju i Odbori jedinstva i akcioni komiteti.
Značaj ovoga neće razumeti samo oni što su naučili da žmure i pred očiglednim činjenicama. Oni koji su uvereni u takve gluposti, kao da su u prošlosti radnici prvo pronašli i usavršili sindikalnu organizaciju, pa tek onda štrajk i obustavu rada.
A u našim prilikama radništvo je, usled terora i pocepanosti, formalno gurnuto u položaj onih prvobitnih najamnih robova iz osamnajestoga veka. Zbog toga njihovo stremljenje može da bude samo od elementarnoga ka višem, a ne od normalnoga ka boljem.
Različiti uslovi za klasnu borbu u dvema ekonomskim i političkim periodama, preratnoj i poratnoj, izražavaju se u tome: što je tamo bio zadatak sindikata: kulturno podizanje radništva, koje je trebalo ubediti u potrebu požrtvovanja za zadobijanje boljega života. A u našoj današnjici taj se zadatak svodi na dužnost sindikata: Pokrenuti gladno radništvo u borbu za odbranu gologa života.
Stiglo se u situaciju gde fraza: «Proleter u borbi može izgubiti samo svoje okove», nije više samo pravilno rezimirana istoriska istina, već jedna materijalna i opipljiva stvarnost.
Prošlo je doba kada je sindikat bio izvor sveukupne štrajkačke aktivnosti: Sada je doba kad sindikat mora da postane utoka i rezultat sve klasne aktivnosti radništva. U nedavnoj prošlosti sindikati su bili pokretač i poluga ukupne klasne inicijative u preduzećima. U sadašnjosti sindikati mogu postati delo i velika tvorevina klasnih napora u preduzećima. Prvobitno sindikati stoje ispred a potom oni su pored i iza štrajkova.
Dabome, da je ovde uvek reč samo o sindikatima kako se oni obično zamišljaju.
Kogod misli da su ovo proizvoljna natezanja pojmova koji «hule večitu» istinu o štrajkovima, taj neka se potrudi malo do oblasti tragičnih istina, po kojima su devet desetina evropskih radničkih sindikata odavno već finansiski nesposobni da vode «regularne» štrajkove; da daju besposlenu pomoć; da obuhvate organizaciono većinu radništva.
Zbog ovoga je u Nemačkoj, koja je imala 1920 god. oko dvanaest miliona sindikalnih radnika, bila sva štrajkačka nadležnost u rukama Fabričkih Radničkih Veća, jer su ova imala sva dobra akciona preimućstva nad sindikatima.
Očigledno je pri tom, da mi ovde ukazujemo na različite mogućnosti i kritične situacije u koje mogu da dospeju i dospevaju radnički sindikati i štrajkovi. Mi imamo smelosti da obeležimo jednu višegodišnju stvarnost: Stvarnost sa kojom se u nas samo nestvarno računa.
Sve što se istaknutome mišljenju može prigovoriti to je ovo: kako je i u kojoj meri moguća organizacija štrajkova u preduzećima gde je ogromna većina, ili sto od sto, neorganizovanih radnika?
Ako je dopušteno pogledati sa spekulativnih visina taktike i strategije štrajkova u stvarnost prošlosti i davnina, (kod nas samo dvadeset godina unazad) videće se, da je bilo štrajkova od kada je klasne borbe i da su sindikati samo rezultat sakupljenih iskustava te borbe.
Danas, kad je ekonomski razvitak hiljadu puta povoljniji za te elementarne štrajkačke akcije radnika, treba biti velika kukavica pa se odricati svake štrajkačke aktivnosti. Bez ovakve aktivnosti neće biti ni popularisanja ni ostvarenja sindikalnog jedinstva, pa sledstveno ni prava na sindikalnu koaliciju!
Organizacija je dakle, oruđe klasne borbe, ali nije sama za sebe klasna borba. Kad bi organizacija sama po sebi već bila klasna borba, onda mi nezavišnjaci ne bi imali pravo da rečemo: reformisti su saboteri klasne borbe. Već bi morali pre reći: reformisti u Jugoslaviji uživaju monopolističko (blagodareći policiskom režimu) pravo sindikalne koalicije. Oni se služe svima zločinima da silom preotmu sebi sve sindikate i, kao zatočnici «sindikalizma», oni su veliki pobornici klasne borbe.
Dakle, ako stanemo na gledište organizacionoga kulta sindikata, onda moramo pošteno priznati i ono drugo, i utoliko pre, što možemo javno reći: da su reformistički saboteri malo poveći majstori od nas u građenju sindikata, koje posle stavljaju u službu saradnje klasa, a protivu klasne borbe i oslobođenja proletarijata.
Današnje nedostatke sindikalnog organizacionog uticaja treba nadopuniti organizacijama: Radničkih i radničkih poverenika; Odborima jedinstva u preduzećima; Odborima jedinstva po mestima; Odborima besposlenih; Mesnim Sindikalnim Većima i Akcionim Komitetima za tarifne pokrete i štrajkove.
Svi ovi odbori, sa svojim akcionim programima i svojom štampom, budući da su prilagodljivi svima različitim i specijalnim pojedinačnim situacijama u preduzećima, izvući će ceo Jugoslovenski sindikalni pokret iz ćorsokaka u koji je zapao.
Danas nema sindikalnijih od ovih zadataka.
Potpuno i ispravno realističko shvatanje sindikalnog jedinstva u nas, mora odborima jedinstva u fabrikama i radionicama bez rezerve pridavati i ove akcione tarifne i štrajkačke zadatke. Bez ovih zadataka, koji ne moraju biti apsolutno samostalni, ali koji moraju biti ipak stvarni zadaci, Odbori jedinstva bili bi samo jedna nova imitacija jedinstvenoga fronta, od koje bi imalo malo više vajde nego od dosadašnjih.
Realističko shvatanje jedinstva izvlači u celini parolu jedinstva iz sumnjivih birokratskih administracija na svetlost pune proleterske političke kontrole, a kroz radionice i fabrike podiže je na visinu života i jedne moćne i delotvorne klasne koncepcije.
Ono ujedinjava klasni instinkt mase sa najvišim elementima klasnog cilja današnjice: nadničku solidarnost u preduzeću, sa pripremanjem uništavanja ofanzive kapitala.
Ko nerazume ovaj značaj parole jedinstva sindikata, taj ne razume ni dobre puteve ka samome jedinstvu. Ko je protivu akcione inicijative Odbora jedinstva u preduzećima, taj neka ne glasa za ustanovljenje tih i sličnih odbora. A ako to iz nekih specijalnih razloga i učini, onda mu savetujemo da u praksi bude nedosledan, kao što je I. O. našega CRSOJ
Za stvarne pristalice realističkoga shvatanja jedinstva pitanje se postavlja ovako: Hoćemo li veliko ujedinjenje radništva ili spajanje malih postojećih sindikata? Hoćemo li da kružni tok naših napora bude završen stvaranjem jednoga moćnog i borbenog sindikalnog pokreta, ili ćemo ići kroz neposredno povezivanje majušnih grupacija u jednu opet nemoćnu organizaciju, kojom će zbog toga moći da vitla svaka birokratska samovolja kao i danas…
Centralni radnički sindikalni odbor Jugoslavije (CRSOJ), poznat i pod imenom Nezavisni sindikati, bio je centralni komunistički sindikat od 1923. godine do zabrane nakon uvođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine. Bio je naslednik Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije (CRSVJ) osnovanog aprila 1919. godine i zabranjenog Obznanom na kraju 1920.godine, te Međusaveznog sindikalnog odbora osnovanog u septembru 1921. godine.
Glavni radnički savez (GRS), reformistički sindikat pod kontrolom „centrumaša“ koji su se 1920. godine iščlanili iz KPJ zbog njenog pristupanja Trećoj internacionali.
Lazar Stefanović, (1885–1950), sindikalni rukovodilac, komunista, pristalica frakcije Sime Markovića. Suprug Drage Stefanović.
Stefan Gužvica is a historian of communism, researching intellectual and political history of the 20th century; the relationship between revolution, the peasantry, and nation-building in Eastern Europe; and theories of uneven and combined development. He is a PhD student at the University of Regensburg, working on a dissertation titled Sickle without a Hammer: Revolution and Nation-Building in the Balkans, 1900s-1930s.
Share:
